OBIČNO MI JE DO PODNEVA VEĆ SLAO NEKOLIKO PORUKA, ALI NE I OVOG DANA: ZVALA SAM I ZVALA, A ONDA OTRČALA KUĆI I ŽIVOT MI SE SRUŠIO

Ustala sam kao i svakog jutra i otišla na posao. Sati su prolazili a on mi nije odgovarao ni na poruke ni na pozive. Otrčala sam kući, predosjećajući nešto strašno. A strašnije nije moglo da bude.

 

 

Da biste u potpunosti shvatili kroz šta prolazim, prvo moram da vam ispričam detalje o svojoj prošlosti. Moje djetinjstvo bilo je dosadno, u onom dobrom smislu. Sve je teklo glatko, pa sam sa odličnim ocjenama završila osnovnu i srednju školu, a onda sam se upisala na fakultet u Kaliforniji, hiljadama kilometara daleko od moje rodne Virginije, piše Brandy Cameron Butzbach.

 

Tamo sam se lijepo snašla, a onda sam se 2003. godine zbog posla preselila u Tennessee. Potom je došao mart 2004. godine. Već nedjeljama se nisam osjećala dobro. Bila sam iscrpljena i teško sam disala. Išla sam od ljekara do ljekara, ali niko nije mogao da odredi šta mi je, pa smo svi sumnjali da je u pitanju alergija ili astma.

 

A onda sam se 24. marta ujutro probudila sa mučninom. Jedva sam hodala, a potom sam povratila krv. Sjela sam u auto i odvezla se do Hitne pomoći. Ljekar je uspio da spriječi krvarenje iako pojma nije imao šta mi je. Sve vrijeme bili su u kontaktu sa mojom mamom koja je u to vrijeme bila u Sjevernoj Karolini i donosila odluke o tome kako će me njegovati. Nisam pojma imala da su šanse da preživim bile jezivo male, valjda sam se zato i borila u dobrom raspoloženju, uvjerena da će sve biti dobro.

 

Poslije dvije operacije, konačno smo otkrili šta mi je – rijetka autoimuna bolest – Vegenerova granulomatoza. Uzrok joj se ne zna, ali se zna da počinje bezazleno – upalom nosa, sinusa, sve dok ze zahvati cijelo tijelo. Uglavnom ima fatalan ishod, jer tijelo uglavnom reaguje tako što napada sopstvene organe. U mom slučaju, to su bila pluća.

 

Uskoro sam postala kunić za tretmane, budući da je u to vrijeme moja bolest bila još veća nepoznanica za ljekare nego danas. Uslijedili su teški mjeseci liječenja i išlo je poprilično dobro sve do novembra 2005. godine kada sam se opet susrela sa intracerebralnim krvarenjem i kada sam se mnogo duže zadržala u bolnici. Pluća su mi već bila toliko oštećena da sam bila na aparatu za kiseonik 24 sata dnevno, prenosi Blic.

 

Oporavljala sam se u bolnici, ali smo otkrili da su u međuvremenu bubrezi počeli da mi propadaju. Narednih sedam godina išla sam svakodnevno na dijalize, nastavila da radim i pokušavala da se fokusiram na pozitivne stvari, budući da mi je rečeno da ima mnogo težih slučajeva od mog i da će proći dosta vremena dok ne dospijem na listu za transplataciju. A transplatacija se desila 2013. godine i bila je uspješna. Konačno sam mogla da počnem da živim. Bila sam spremna da zasnujem porodicu i krenem u novi život.

 

Sjećam se kada sam prvi put vidjela Bena – moja prijateljica Robin postavila je njegovu sliku i šaljivo napisala da je singl. Ostavila sam komentar da sam i ja singl i da je prilično lijep. Uskoro mi je Robin pisala jer je shvatila da smo zapravo bili idealni jedno za drugo. I on sam je želio da se skrasi i prošao je težak put sa zdravstvenim problemima.

 

Marta 2014. smo se Ben i ja upoznali i uskoro smo počeli da se zabavljamo. Uskoro smo postali nerazdvojni i vjenčali smo se 25. septembra 2015. godine.

 

Sada sam bila supruga, a prije samo par godina pitanje je bilo da li ću uopšte biti živa. Uživali smo u braku i počeli da radimo na djetetu.

 

31. oktobar 2017, odnosno Noć vještica, za nas je počela kao običan dan. Morala sam da ranije dođem na posao, ali Ben se probudio pa smo malo ležali i pričali. Istuširala sam se, spremila i u pola osam izašla iz kuće. Obično bismo se do podneva čuli makar jednom, ali ovog puta od njega nisam dobila ni poziv ni poruku. Tako sam mu poslala poruku da pitam kako je. Nije odgovorio. Bilo je već pola dva, a odgovora i dalje nije bilo. U tri se i dalje nije javljao. Otrčala sam kući i čim sam se uhvatila za kvaku, iz meni nepoznatih razloga, počela sam da ridam. Ušla sam u našu spavaću sobu, vidjela ga i znala sam. Umro je. Izgledao je kao da spava, ali znala sam duboko u sebi da je mrtav jer je bio okrenut na stomaku, a tako nikad ne spava. Pozvala sam Hitnu pomoć.

 

Ispostavilo se da je umro od srčanog udara. Imao je svega 33 godine. U njegovoj porodici svi pate od srčanih problema i zato je redovno dva puta godišnje išao na kontrole. Činilo se da je sve u redu. A ipak, doživio je fatalni srčani udar nedugo nakon što sam otišla na posao.

 

Ja sam bila ta koja je morala da svima javi da Bena više nema, uključujući i njegove roditelje. Par dana nakon što je preminuo, pomislila sam da uradim seriju fotografija kojima bih na jedinstven način proslavila naš brak i ljubav. Bolno je bilo ponovo obući vjenčanicu koju sam nekad nosila s radošću. Ofarbala sam je, i te noći kada sam završila farbanje i skinula lateks rukavice s ruku, stavila sam ih na šank. Jedna je pala, tačno na znak koji smo kupili, a na kojem piše “Volim te”. Znala sam da je to bio Benov način da mi kaže da je sve u redu, i da je to pravi način da se oprostim od njega.

Izvor: Hayat.ba

OBIČNO MI JE DO PODNEVA VEĆ SLAO NEKOLIKO PORUKA, ALI NE I OVOG DANA: ZVALA SAM I ZVALA, A ONDA OTRČALA KUĆI I ŽIVOT MI SE SRUŠIO

| Slider, Život i Stil |
About The Author
-